Svi mi u životu napravimo pogrešku; jednu, pet, deset… Možda neku malu beznačajnu, možda veću značajnu, možda neoprostivu…
Važno je za nas same da pogreške ne ostanu samo to… pa da su teške kao kamenje, a mi ih natrpamo u ruksak pa naprtimo na leđa i kud mi kroz život, tud i one! Ranci od ruksaka urezat će nam se u ramena, leđa se zgrbiti, glava pognuti k tlu…
Naprotiv, istresimo ruksak pred sebe, neka to kamenje bude pod našim nogama na putu kojim ćemo dalje ići, da se uzdignemo iznad tih pogrešaka, ispravimo leđa i podignemo pogled… 😀