Sve više puta sebe ulovim baš u ovoj pozi… Valjda čovjek s godinama postane zreliji i nekako drugačijim očima pogleda na svoj minuli život, situacije u kojima se našao, ljude koji su mu se našli na životnom putu, mada mu se sve činilo sasvim normalno, prihvatljivo, ili pak zbrčkano i katastrofa, u vrtlogu života možda ni ne stigne dublje razmišljati o tim situacijama, o tim ljudima, već jednostavno živi i bori se i prihvaća lakše ili teže sve što mu se događa.
No, kad ti se dogodi nešto što te baci u aut pa tek onda uhvatiš sebe da sagledavaš svoj životni put i sve ti postane kristalnije, čak i ono što ti je nekad bilo katastrofa, sad dobiva smisao! Jer kad si postaviš pitanje: “A što bi bilo da…” – i imaš sve neke loše scenarije…onda shvatiš da je Netko već napisao najbolji scenarij o tvom životu, i makar se nalaziš na mjestu ili u situaciji koju ti nikad ne bi predvidio ili poželio u svom scenariju, a svejedno imaš tu jačinu priznati Nekome gore da je Njegov scenarij bolji i još mu se nasmiješiti i reći: “hvala Ti” – tek onda znaš da si nadmašio sebe i situaciju u kojoj jesi! Ma tko taj Netko gore za tebe bio, ali Netko je, poželiš mu se javiti svaki dan, makar ga samo pozdraviti… a on ti uvijek iznova pokazuje da te čuje!… 😀 😀 😀
