U vrijeme nastanka ove fotografije već djelujem vrlo opušteno…No…Ovo na što se oslanjam zove se stajalica i ima nešto kao jaram, koji vas drži i mogu tako stajati danima i neću pasti, a mozak je negdje, mišići ne rade ništa. Tako sam ja stajala neko vrijeme…Sudbina je htjela da dobijem drugog terapeuta. “A ne ne, nećeš ti meni tako stajati!” Kad me je prvi puta postavo ovako, da stojim sama na svojim nogama i koristim svoje mišiće, cvilila sam i hvatala se zubima za zrak…”Ja znam da ti to možeš!”…I mogla sam! I moći ću još puno toga u životu! Neće biti lako, znam! Ništa nije…