Da, baš današnje jedenje lubenice, vratilo me u prošlost…
Bilo je to jednom davno :D… Ali neću vam ispričati bajku o princu koji se pretvara u lubenicu (ima li to uopće ;), jer bih u tom slučaju ja bila princeza, a to baš ne bi išlo tada haha… 😀
Dakle, taman sam se bila ufurala u zavaravanje same sebe da i ja mogu nešto malo konkretnije jesti, mogla sam ja nekako jesti, ali trebalo je to iz usta i proći kroz moje grlo…
Tako su me jednog ljetnog popodneva htjeli obradovati – šnitom lubenice! Šnita je bila sočna i crvena, moje zjenice su se raširile i odgrizla sam komad, naravno da ga nisam mogla sažvakati već sam ga odlučila kao takvog poslati u želudac! Drugo ime mi je Biserka 😀 😀 hahaha
Ta cigla od lubenice ni gore ni dolje, ja sam već počela mijenjati boje, ovi okolo mene problijedili…
Budući da pišem o tome, bio je happy end, ali ja više nisam zagrizla u tu šnitu lubenice… niti bilo koju drugu… 🙂