Moj životni put, samo je moj. I upravo je takav kakav treba biti. Ne želim reći: baš dobro da sam imala moždani, baš je cool da sam u kolicima! Sigurno da nije.
Ali to je moj put, baš takav, drugog puta nemam…i ja putujem, prihvaćam svoj teret, nosim ga sobom dok nastojim putovati najbolje što znam, najbolje što mogu.
I upravo takva, s teretom na leđima, uspjela sam doći najbliže sebi, pronaći neku novu sebe!
Možda bi neki i pokušali držati upravljač na tom mojem putu, ali im ne uspijeva. Jer to moje putovanje, upravo je ono što me drži.
Ne trebam nikog da ide ispred mene i krči mi put, trebam ljude koji će ići uz mene, bez obzira kakav put me očekuje iza zavoja! 😀