Malo nas je, al’ nas ima,
nek’ ti je žao da nisi dio tima!
Vedran, častan predstavnik svog’ roda,
svakoj šali začin doda!
Tu je Lidač, naša ljepotica,
svak’ u kafiću, rado je škica!
Gogica, opuštena, štrudle se laća,
ahhh, prošla plaća, prošla plaća!!
Danica se ne da smesti,
moram si i ja nekaj pojesti!
A ja vučem na svoju slamu,
da bar i ja mogu napravit’ neku galamu!
Smijeha, ića, pića…i mjesta u kafiću ima,
al’ bome ima i dima!
No, dimu pažnju mi ne pridajemo,
sve dok jedni druge raspoznajemo!
Priči našoj kraj se ne nazire,
sjećanje na prošle dane samo navire!
Što mi bi da me opiči rima,
jel’ od smijeha, pića…il’ od dima?
. . .
I nikom nije lepše nek’ je nam,
samo da je tako svaki dan!
Ni kafić ne vjeruje u bajku tu,
veli i on Kaj bu bu!!!
