Najprije me jutros mama poslala samu mrtvačkim liftom. Dok se ona zapričala s jednom gospođom, vrata su se zatvorila i ja odoh – sama! A tog lifta se užasavam više od 5 godina i ama baš nikad njime nisam išla sama, jer mi svaki put glavom prelete svi oni koji su se njime odvezli u jednom smjeru!
No, to nije sve, za vrijeme popodnevnog odmora eto Sonje. Ona nikad nije bila jedna od šetačica po tuđim sobama. Što je sad njoj? Vidim da svaki dan namlati barem dvoje-troje osoblja i da stalno mijesi svoj drek (oprostite na izrazu) i da ono crno ispod njenih noktiju nije blato…Ta i takva Sonja ušla mi je u sobu, a ja u krevetu bespomoćna 🙁 Stala je ordinirati po mojem stolu, nisu je uplašili ni moji povici upomoć, već se s tim svojim obješenim licem i mutnog pogleda nadvila nad moj krevet, srce mi je tuklo luđački: gotovo, sad će me udaviti, ili me izgrebati tim svojim noktima i dobit ću otrovanje… U svakom slučaju-umrijet ću! Spas u bijelom stiže u zadnji čas!
Više ne ležim nezaključana…
P.S. dok ovo pišem, evo je opet…poludjet ćuuuuuuu…